MOBILNI TELEFON

Krajem 70-tih godina pojavljuju se prvi bežični (cordless) telefoni, prvenstveno namenjeni da zamene ‘normalne‘ telefone u kućama. Prve verzije ovih telefona su koristile analognu tehnologiju. Bazna jedinica bežičnog telefona povezuje se na PSTN na isti način kao i standardni telefon, pa je zbog toga kretanje bežičnog telefona (misli se na korisnik koji drži u ruci telefon) – cordless handset- ograničeno sa aspekta opsega (oblasti) koju pokriva bazna jedinica. Sredinom 80-tih godina razvijena je i druga generacija bežičnih telefona koja se bazira na digitalnom prenosu. Ova tehnologija pruža znatno veći broj usluga u odnosu na analognu. Tržište koje je, negde 90-tih godina prošlog veka, bilo jako atraktivno je bilo ono koje bi se zasnovalo na ostvarivanju fiksnog bežičnog pristupa i bežičnoj lokalnoj petlji (Wireless Local Loop- WLL). Osnovna ideja se bazirala na sledećem: Da se bakarne žice od centrale do kućnog telefonskog priključka zamene bežičnim vezama. Predložen je veći broj rešenja, ali nijedno od tih rešenja nije videlo svetlo dana. Početkom 90-tih godina 2G celularni sistemi su poboljšani sa ciljem da podrže prenos digitalnih podataka. Tipičan takav primer je GPRS (General Packet Radio Service), često nazvan sistem 2.5G. Celularni sistemi treće generacije (3G) zasnovani su na široko-pojasnom CDMA (Code Division Multiple Access) standardu razvijen od strane ITU-a. Predvidjen za različite bitske brzine prenosa u opsegu od 144 kbps do 2 Mbps (brzina prenosa je zavisna od mobilnosti i lokalnosti) rad sistema koji rade po 3G standardu nije kompatibilan sa 2G sistemima, tako da pružaoci usluga (service providers) moraju sada investirati u novu infrastrukturu pre nego što obezbede nove servise. Srbija je 1995. godine početkom rada kompanije Mobtel postala jedna od mnogobrojnih u svetu sa mobilnom telefonijom. Mobilni telefon je mali aparat, težak oko stotinak grama, koji radi na baterije, može da se ponese svuda sa sobom i po želji pozove bilo koji telefonski broj na Zemlji. Ima svoj jedinstveni broj, pa nas može pozvati svako ko zna taj broj, bez obzira na to da li zove sa “običnog” ili “mobilnog” telefona. Razlikujemo kućne “bežične” telefone koji, takođe, rade na baterije, ali se koriste samo u neposrednoj blizini tradicionalnog “fiksnog” priključka na gradsku telefonsku mrežu od mobilnih telefona, koji se mogu koristiti ma gde se u svetu nalazili. 

Mobilna telefonija je jedan od najpopularnijih vidova komuniciranja u savremenom svetu. Ona omogućava izvanredan telefonski servis za mobilnog učesnika, prenos podataka (faksova,kratkih poruka (SMS), elektronske pošte,...), napredno tarifiranje, zahvaljujući kome su korisnik i davalac usluga precizno izvešteni o pojedinačnim i ukupnim računima, privatnost i bezbednost komuniciranja i još mnogo toga. Na početku je sve izgledalo mnogo skromnije, da bi mukotrpnim radom generacije inženjera i naučnika došle do onoga što danas imamo. Potrošnja energije je veoma važan i kritičan aspekt koji se odnosi na korišćenje mobilnih telefona. Izvori energije koji se koriste za napajanje bežičnih uredjaja mogu biti: 

Baterije koje se mogu ponovo puniti (rechargeable batteries), alternativno nazvane sekundarne baterije. Nomadski i mobilni uredjaji, kakve su laptop mašine, mobilni celularni telefoni i bežični telefoni koriste baterije koje se mogu ponovo napuniti. Neaktivno (standby), kao i aktivno vreme-rada mobilnog bežičnog telefona u značajnoj meri odredjuju vremenski period koji se odnosi na ponovno punjenje baterije. Potrošnja energije je odredjena: a) rastojanjem na koje podatke treba preneti (pouzdan prenos karakteriše odredjeni odnos signal-šum, SNR)- zračena snaga direktno zavisi od rastojanja na kome treba poslati podatke; b) iznosom podataka kojih treba preneti (SNR je proporcionalan energiji po bitu). Kod celularnih telefona zahtev koji se odnosi na kapacitet baterije odredjuje se tako da aktivno vtreme rada u toku 24 časa bude reda 1 čas. Kod laptop mašina potrošnja energije nije dominantno odredjena od strane predajnika, nego od strane faktora kakvi su korišćenje diska i od brzine rada (taktne frekvencije) procesora. 

Baterije koje se pune jedanput (one-way batteries), standardno se nazivaju i kao primarne baterije. Senzorski čvorovi kod bežičnih mreža koriste baterije koje su fabrički napunjene. Primarne baterije u principu imaju veći energetski kapacitet, i niže su cene u poredjenju sa sekundarnim baterijama. Šta više promena baterije kod senzorskih čvorova nije opcija, iz razloga što se ceo senzorski čvor baca, kao neupotrebljiv, kada se baterija isprazni. U principu energetski efikasan rad je od izuzetne važnosti kod svih mobilnih bežičnih uredjaja. Mrežno napajanje- bazne stanice i drugi bežični uredjaji se mogu povezati na mrežno napajanje. Kod ovakvog izvodjenja energetska efikasnost obično nije jedan od ključnih projektanskih zahteva za duži aktivni režim rada mobilnog uredjaja. Zahtevi korisnika koji se odnose na druge mehaničke i električne karakteristike baterije su takodje važne stavke, posebno na ono tržište koje pokriva mobilne celularne telefone iz razloga što:Težina mobilne jedinice (MS- mobile station) je uglavnom odredjena (70-80 %) od strane baterije. Početkom 2000-te godine, težina baterije je oko 200 g, a vremenom se težina smanjivala i danas je baterija mnogostruko lakša. 

Cena mobilnog telefona u značajnoj meri je odredjena od strane baterije, korisnici obično zahtevaju da baterija bez punjenja traje nekoliko dana, a da u proseku za taj period aktivno - vreme rada bude reda 2 časa.